Des livres, rien que des livres. Alignés sur les étagères. Empilés au sol.Entassés sur le moindre coin de table. Toutes les pièces en regorgent. A peine la place de circuler.C'est ici, dans cet appartement bourgeois du 16e arrondissement de Paris, que Pierre-Emmanuel Dauzat a installé son bureau. Ici qu'il travaille face à son ordinateur, douze à quatorze heures par jour, à lire, traduire et préfacer les livres des autres et à écrire les siens. Le soir, il n'a qu'à traverser la rue pour rentrer chez lui. "Ma vie sociale est réduite au minimum", reconnaît-il.
A bientôt 50 ans, Pierre-Emmanuel Dauzat est l'un des traducteurs français les plus demandés.[...]
Polyglotte ? Pierre-Emmanuel Dauzat balaie le qualificatif d'un revers de main. Il ne parle aucune des langues qu'il traduit. "Même en anglais, je suis incapable de dire deux mots, assure-t-il. A part le latin et le grec, je n'ai jamais appris aucune langue étrangère. La plupart de mes contrats, je les ai signés sans connaître le moins du monde la langue que j'allais traduire. Il suffit qu'un éditeur me convainque de l'intérêt d'un livre pour que j'accepte de relever le défi. Vous ne pouvez pas imaginer dans quel état de tension je suis quand je me mets à travailler sur un texte auquel je ne comprends rien..."[...]
Sa méthode est toujours la même : allergique aux grammaires, il préfère s'"immerger" dans des dictionnaires et des livres en édition bilingue. Généralement, il ne lit pas à l'avance l'ouvrage qu'il doit traduire : "C'est indispensable pour garder une forme de spontanéité dans la traduction." Seul principe, il commence par traduire la fin : "J'ai une telle angoisse de la mort que je préfère me débarrasser de la fin dès le début", explique-t-il. [...] Ce "besoin vital de (s')exiler dans la langue des autres", il dit l'éprouver depuis toujours. | Књиге, ништа осим књига. Послагане на полицама. Гомилане на поду. Претрпан сваки кутак стола. Све просторије крцате књигама. Једва места да се прође. Ту је Пјер Емануел Доза, у буржујском стану 16. арондисмана, у Паризу, отворио своју канцеларију. Ту, над својим рачунаром, он ради дванаест до четрнаест сати дневно, чита, преводи, пише предговоре за туђе књиге, и уједно пише сопствене. Увече, довољно му је да пређе улицу да би био код куће. „Мој друштвени живот је сведен на најмању меру”, признаје он. Ускоро 50 година, Пјер Емануел Доза је један од најтраженијих француских преводилаца. [...] Полиглота? Пјер Емануел Доза с негодовањем одбацује такав епитет. Он не говори ниједан од језика које преводи. „Чак ни на енглеском, не умем две речи да саставим”, тврди он. „Осим латинског и грчког, никада ниједан други језик нисам учио. Већину својих уговора потписао сам а да уопште нисам ни познавао језик који треба да преводим. Довољно је да ме издавач убеди у значај неке књиге, да бих се прихватио изазова. Не можете ни замислити под каквом сам тензијом када почнем да радим на тексту који уопште не разумем...” [...] Његов метод је увек исти: одбојан према граматици, он радије „зарања” у речнике и двојезичне књиге. Обично, он претходно ни не прочита дело које треба да преведе: „То је неопходно како би се задржала одређена спонтаност у превођењу.” Једино његово правило, почиње да преводи с краја: „Смрт ме толико ужасава да се радије још на почетку решим краја”, објашњава он. [...] Каже да је одувек осећао ту „виталну потребу за изгнанством међу туђе језике”. |