Nedeljno jutro stiže
Probudih se tog nedeljnog jutra
ne mogući nikako držati glavu bez bola.
A pivo koje popih za doručak nije bilo loše,
tako da uzeh još jedno za dezert.
Onda preturih odeću po ormaru
i nađoh najčistiju prljavu majicu.
Posle se umih i očešljah
i sjurih se niz stepenice da susretnem dan.
Prošle noći nadimih um
cigaretama i pesmama koje birah.
Ali zapalih prvu i posmatrah dete
koje se igralo šutirajući konzervu.
Potom pređoh ulicu
i uhvatih nedeljni miris nečije pržene piletine.
I, moj Bože, to me odvede nazad u nešto što
izgubih negde, nekako usput.
Na nedeljnom jutarnjem pločniku
priželjkujem, Gospode, da sam skamenjen.
Jer ima nešto u nedelji
što čini da se osećaš sam.
I nema ničeg tako kratkog kao umiranje.
To je upola usamljeno kao zvuk
zaspalog gradskog pločnika
i nedeljnog jutra koje stiže.
U parku videh jednog tatu
sa nasmejanom devojčicom koju je ljuljao na ljuljašci.
Zastah pored nedeljne škole
i saslušah pesme koje su pevali.
Potom se uputih niz ulicu,
a negde u daljini čulo se usamljeno zvono
čiji se eho rasipao kanjonom
kao raspršeni snovi jučerašnjeg dana.