Am andern Tag war die Hochzeit. Während der Trauung hörte man die Braut weinen, es schien, als ahne sie ihr trauriges Schicksal voraus, während der Bräutigam, Herr Peter Salomon Curius, selbstbewußt und höhnisch lächelnd um sich blickte. Die Sache war die, daß es kein Geschöpf auf Gottes Erdboden gab, dem er sich nicht überlegen gefühlt hätte.
Als das Hochzeitsmahl zu Ende war, wurde Engelhart mit den andern Kindern ins Freie geschickt. Es war ein lieblicher Garten hinter dem Haus, voll Apfel- und Kirschenbäumen. In dem dumpfen Trieb aufzufallen, sonderte sich Engelhart von der Gesellschaft ab und schritt in einer den Erwachsenen abgelauschten Gangart in der Tiefe des Gartens hin und her. Was ihm unbewußt dabei vorgeschwebt hatte, geschah; die jüngste Cousine folgte ihm, stellte sich ihm gegenüber und blitzte ihn mit dunkeln Augen schweigend an. Nach einer Weile fragte Engelhart um ihren Namen, den er wohl schon einige Male gehört, aber nicht eigentlich begriffen hatte. Sie hieß Esmeralda, nach der Frau des Onkels Michael in Wien, und man rief sie Esmee. Dieser Umstand erweckte von neuem Engelharts prickelnde Eifersucht, und er fing an, prahlerische Reden zu führen. Der Lügengeist kam über ihn, zum Schluß stand er seinem wahnvollen Gerede machtlos gegenüber, und Esmee, die ihn verwundert angestarrt hatte, lief spöttisch lachend davon.
Um diese Zeit faßten seine Eltern den Beschluß, ihn, obwohl er zum pflichtmäßigen Schulbesuch noch ein Jahr Zeit hatte, in eine Vorbereitungsklasse zu schicken, die ein alter Lehrer namens Herschkamm leitete. Herr Ratgeber, der große Stücke auf Engelharts Begabung hielt und große Erwartungen von seiner Zukunft hegte, war ungeduldig, ihn in den Kreis des Lebens eintreten, von der Quelle des Wissens trinken zu sehen. Er dachte an seine eigne entbehrungs- und mühevolle Jugend. Noch in den ersten Jahren seiner Ehe liebte er gehaltvolle Gespräche und gute Bücher und bewahrte eine schwärmerische Achtung für alles, was ihm geistig versagt und durch äußerliche Umstände vorenthalten blieb. | Сутрадан је била свадба. Током церемоније венчања млада крик се чуо, чинило да имају сумњу испред њене тужне судбине, док младожења, господин Питер Саломон Цуриус, уверен и насмејана презриво погледао около.Ствар је да не постоји створење на Божјој земљи, он не би осећао супериоран. Када је венчање било готово, Енгелхарт је послат са другом децом ван. То је био диван врт иза куће, пун јабуке и трешње. У досадној диску да привуче пажњу на Енгелхарт лучи од стране Друштва, и ходао у ходу код одраслих абгелаусцхтен дну баште и назад. Шта му је лебдео несвесни процес догађа;најмлађи рођак га је пратио, окренуо према њему и обасја га тихо са тамним очима. После неког времена Енгелхарт тражио њихово име, мора да је чуо неколико пута, али није баш разумео. Њено име је Есмералда, након женом свог стрица Мајкла у Бечу, а она се звала Есмее. Ова околност је изазвала изнова Енгелхартс пецкање љубомору, и он је почео да води хвалисаве говоре.Лажљив дух дође на њега, и на крају је добио своју пуну заблудну разговор немоћан пред, и Есмее, који је гледао у њега запањено, побегао смеје подругљиво. У то време, његови родитељи замишљен одлуку да му, иако је морао да савестан школу још годину дана да пошаље у припремном разреду, који је водио стари учитељ по имену Херсцхкамм. Господин саветник који високо од Енгелхартс одржана таленат и велика очекивања забављали његове будућности, био је нестрпљив да га унесете у круг живота, пије из фонтане знања да види. Мислио је на својим ентбехрунгс и проблематичној младости. Чак иу раним годинама свог брака волео меснатим разговоре и добре књиге и одржава фанатичну поштовање за све што је остало ментално негирао и задржао спољним околностима на њега. |